Odšteta za Niš
Brod „Niš” potonuo je 9. septembra 1952. na Ušću Save u Dunav, između Velikog ratnog ostrva i Kule Nebojše.
Izveštaji iz tog vremena govorili su o najmanje 126 žrtava, ali broj poginulih nikada nije tačno utvrđen. To se smatra jednom od najvećih tragedija u istoriji jugoslovenskog rečnog brodarstva. Brod „Niš“ je pod udarima jake oluje potonuo za svega 3 minuta. U to vreme se obnavljao Savski most, ponton se postavljao na svaka 2 sata, što je pešacima bilo dugo za čekanje, te se između Zemuna i Beograda putovalo autobusima (preko Železničkog mosta) ili brodovima koji su išli do mosta, preko kojeg su potom putnici prelazili peške (kad je ponton bio postavljen). Međutim, tog 9. septembra most je bio zatvoren i za pešake, pa je interesovanje za redovnu brodsku liniju Beograd-Zemun bilo znatno veće nego inače, te se na brod ukrcalo mnogo više od predviđenog broja putnika. Kapacitet broda je bio 60 osoba, međutim tog dana je zvanično prodato 106 karata. Iako se veruje da je u momentu nesreće na brodu bilo blizu 150 ljudi, tačan broj putnika nije nikada u potpunosti utvrđen jer je bilo i putnika koji su imali dnevne i mesečne karte.
Videvši da se sprema nevreme kapetan Ferdinand Nobilo je od dežurnog službenika zatražio i dobio odobrenje da ranije krene za Zemun, zbog toga što su putnici stalno pristizali na brod i da ga tako ne bi preopteretio. Prema saopštenju policije brod je krenuo iz Beograda u 13:07 časova i do Ušća je doplovio normalno, a onda su ga zahvatili jak vetar, kiša i grad veličine kokošijeg jajeta. Vetar je u tom trenutku duvao brzinom većom od 100 kilometara na čas. Kapetan je naredio krmanošu da okrene pramac prema vetru i da brod približi obali, ali svaki manevar je bio bezuspešan i uzaludan. Čak je odvajajući se od obale, jednim krajem udario u kej. Od siline udara vetra, brod se preturio već u 13:12 časova, odnosno 5 minuta posle porinuća, i potonuo na dno reke na dubinu od 14 metara u roku od 3 minuta.
Potraživši zaklon od kiše i vetra, veliki broj putnika je u trenutku nesreće bio zarobljen u utrobi broda – brodskom salonu. Štampa iz tog vremena je navodila iskaze preživelih koji su opisivali kako su kapetan Ferdinand Nobilo i mašinista Dušan Jovanović razbijali prozore salona i izvlačili putnike iz unutrašnjosti broda, lomili grede i daske i bacali ih u reku da bi se za njih držali oni koji su već bili u vodi.
Prema pisanju lista “Borba“ od 11. septembra 1952. godine, gnjurac Bogoljub Perić prvi se spustio do kabine u kojoj je zatekao jeziv prizor – mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa.
“Politika“ i “Borba“ su pisale o strašnim scenama i na kopnu. Ljudima u vodi pritekli su u pomoć lađari i ribari u desetak čamaca, ali mnogi su se utopili pre nego što su čamci, ometeni orkanskim vetrom, maglom, kišom i gradom, stigli do njih. Do pola osam ujutru izvađena je i poslednja žrtva.
Vlada FNRJ proglasila je trodnevnu žalost, a Državni osiguravajući zavod izdao je saopštenje u kome obaveštava porodice žrtava da su svi putnici bili osigurani, te da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara.
